У последњих 20 година Србија је прва земља у региону, а друга у свету, по исељавању младих и образованих људи. Још гори податак је да се тај тренд исељавања не зауставља, већ прогресивно расте. 2014 те године достиже врхунац. Удружење АзБуки је покренуло пројекат „Желим да останем у Србији“, који финансира Министарство омладине и спорта, са циљем да суделује у подизању свести младих људи, ученика средњих школа о важности њиховог даљег школовања, о останку и раду у земљи. Потом, да пружи подршку младимау избору и похађању квалитетног образовања, како би касније могли да учествују у активном раду. Да мотивише што већи број младих, да уместо што напуштају своју земљу или одустају од образовања, одаберу одговарајуће факултете, остају да раде као стручњаци за своју земљу и овде заснивају породице.
Осим земаља Западне Европе, пожељне дестинације су Катар и Дубаи, а приличан број њих се окреће Русији. У односу на раније када су одлазили високошколци интернационалних занимања попут лекара, машинских инжењера и електроинжењера, последњих година армија високошколаца разних профила интересује се за одлазак. За одлазак 100.000 високошколаца, Србија губи 30 милијарди евра. А од 2007-2014 из земље је отишло скоро 300.000 људи. Рачуница је проста.
Организовањем истраживања које се заснивало са једне стране на директном анонимном анкетирању 1000 младих људи на 13 факултета Универзитета у Нишу,са циљем да се прикупе инф о њиховим ставовима, а са друге стране циљ је био анализирање статистичких података са Универзитета и и података о запошљавању високошколаца према подацима Националне службе за запошљавање.
Одлазак младде високообразоване и високостручне радне снаге смањује способност земље да се развије. Да би се ситуација променила, потребно је подићи квалитет и ефикасност образовног система и научне заједнице, као и успостављање адекватних веза између образовања-науке-привреде. Предуслов за то је промена система управљања науком и иновацијама, да се повећају улагања у тај сектор, али и унапредити међународну сарадњу у овом домену. Масован одлазак младих, пре свега талената, представља знак да држава не поседује одговарајућу сратегију развоја привреде и друштва, или ако је поседује, да се таква стратегија не примењује.
Организовањем панел дискусије на Универзитету у Нишу, спојили смо панелисте, где се јасно видело, да свако од њих итекако велики допринос даје друштву. Спојили смо знање, искуство, могућности, жеље, очекивања, право, спојили смо прошлост и будућност. Панелисти су се сложили да је са једне стране држава та која треба да одигра своју карту, променом стратегије и креирањем културне политике са једне стране а са друге стране, млади су ти који морају први сами да се покрену, да се информишу и да не чекају да им прилика дође сама. Битно је да онај појединац који зна повуче и остале, закључак професора емеритуса – Љубише Митровића. Потребно је пратити и потребе земље за одређеним занимањима, одређена занимања постаће дефицитарна и на томе треба радити. Битно је да држава стратешки више улаже у само образовање. Младе везује једино љубав према земљи, али не и оно што она пружа.
др Љубиша Митровић, професор емеритус на Филозофском факултету – Најбитнија је модерна критика развоја, морамо да да спојимо нове наде са нашим искуством, да препознамо елементе будућности у садашњости. Превише смо преценили формално образовање, некада су се рађали видовити и паметни људи, који су видели далеко испред свог времена, пророци. Ми морамо развити сензибилност, осећај за будућност, да препознамо шта то нама треба. У прошлости се учило од прошлости, а у савремености се мора учити од будућности. Ми имамо један застарели модел развоја, који не препознаје најкреативнији део младих људи. А управо њих, морамо да активирамо. Преокрет мора кренути од универзитета. Потребна је критика развоја друштва. У ери глобализације, нема више затвореног система. Неопходно је преиспитати консеквенце болоњског процеса, иначе са нашим „блокираним системом запошљавања“ болоњски процес ће само подстаћи одлив мозгова. Борбенији став младих према свим слабостима – дакле акција. Кључне институције у земљи, морају направити конкретан програм и прозивати неодговорне.
Сузана Мишић, директорка Гимназије “Бора Станковић” у Врању – Срећне су само оне земље у коју људи долазе. Наша земља је несрећна. Морамо да пронађемо талентоване и да радимо на томе да они остану. Морамо да допремо до младих људи и да видимо шта је то што је њима потребно. Уколико им не дате основу да раде и да крену са каријером, они морају да оду. Узмимо на пример земљорадника, он најбоље што има задржи за себе, а шта ми радимо? Ми оне најбоље пуштамо да оду. Одлазак није ствар васпитања, већ могућности. Није жеља свих људи да оду из земље, већ им је то могућност да преживе. Ми морамо да мењамо свест људи, то ћемо моћи само ако имају поверење у нас, а то једино може држава. Држава мора да окупи и направи тимове стручних људи, са стручним и радикалним променама.
др Драган Денић, проректор Универзитета у Нишу: Потребно је одрживо решење. Универзитет у том ланцу проблема, није најслабија карика. То не значи да не треба радити на побољшању. Држава мора створи услове за талентоване да сами покрену нешто, а и да понуди радна места. Овај проценат младих људи, који одлазе из земље је АЛАРМ да држава што пре треба да предузме нешто.
Стеван Живковић, шеф Канцеларије за младе Града Ниша: Највећи проблем младих људи је њихова незаинтересованост. Неактивизам – други велики проблем. Треба неко да покрене младе људе. Сви би требало да желимо да останемо. Зашто млади не би покренули свој бизнис? Осим средствима, различитим пројектима млади имају подршку за покретање бизниса. Осм тога што желите да одете из Србије, битније питање, шта је потребно да ви останете у земљи. 2012 када је отворена КЗМ имали смо буџет 600.000 дин сада је тренутно 7,3 милиона, имамо обећање да ће то бити дупло наредне године. Млади не смеју да чекају да им „дође“ посао, морају и сами да се укључе, кроз волонтирање. Морају да стекну искуство. Један од приоритета је повећати информисање младих. Ми смо ту за њих , а не они за нас. Неопходно је организовати радионице, овакве видове окупљањаи на тај начин повећати информисаност младих, за почетак.
Лазар Ђорђевић, сувласник фирме Hypercube: Битно је да се изабере, права струка, у наредних 10 година занимање инжењера постаће дефицитарно занимање. Имати своју компанију , данас у Србији захтева доста упорности али и свестраности. Доста тога морате знати,а није део ваше струке. После годину дана, ви ћете коначно кренути са својим послом. Сан сваке младе особе је да одмах са отварањем неког посла, тај посао и крене. Али свему треба време, па је такође потребно и време за покретање посла. Али успех постоји. Треба радити на њему.
Филип Јовановић, потпредседник Студентског парламента Универзитета у Нишу – Апсурд је да данас у 21. Веку када су све инф, само на један клик од нас, а ми смо и даље неинформисани. Јако је важно да препознамо чиме желимо да се бавимо, и да максимум уложимо у то. Не можемо сви бити лидери, не можемо сви покренути сопствени бизнис, што је потпуно нормално, али морамо да радимо на ономе што желимо да будемо. Чињеница је да су људи одлазили, да одлазе и да ће одлазити. Неопходна је подршка државе и локалне самоуправе, али сваки појединац мора да схвати да мора што пре да узме живот у своје руке и да сагледа неку ширу перспективу. Средња школа је први преломни тренутак када крену да се суочавају са проблемом остати или отићи. Зато морамо сви на време да делујемо. Врло често нам и други људи, наметну свој начин размишљања, у тренутку када сами још увек не можемо да се запослимо, јер смо тек у средњој школи, или донесемо неку битнију одлуку. За младе је најбитније да прво провере све могућности. Трагајте за опцијама. Морате да преузимате иницијативу у друштву.
Димитрије Јовановић, ученик и учесник пројекта: неопходно је повећати информисање ученика и студената, како за стипендије, тако и за друге пројекте.ПОтребно је ојачати инстутцију школских парламената, средњошколских унија – потребно је да се глас ученика чује. За сада је то у недовољној мери. Потребна је координација између образовних установа.
Стеван Живковић, шеф Канцеларије за младе Града Ниша: Млади прво морају да ураде све, да би остали у земљи, па тек онда да траже шансу у некој другој земљи – потребна активација младих људи. Подићи свест младих, како би остали са својом породицом и у свом граду.
Сузана Мишић, директорка Гимназије “Бора Станковић” у Врању : Питање је који су нам разлози , а који циљеви и да ли ће нам разлог бити већи од циља. Знање је једини ресурс који се непрестано увећава,и који ми морамо да искористимо за решавање проблема. Нема готових информација. Професори треба да упуте како да се дође до информација. Професори гтреба да нас науче како да тражимо информације, а не само да нам их пласирају.
др Драган Денић, проректор Универзитета у Нишу: Пружите шансу држави. Србија ипак креће путем експанзије образовања младих. Будите активни и верујте, Србија ипак има добро образовање. Шансе су велике, а држава ће урадити своје у наредним годинама.Ако су у суседним земљама решене неке ствари, решиће се и овде. Има шансе. Ви ,морате да верујете.
Димитрије Јовановић, ученик и учесник пројекта: Сам закључак нужно се намеће на 3 нивоа: 1. Индивидуални – Морамо кренути од себе. Сам појединац мора да има жељу и да се сам информише, због сопствене каријере , 2. Колективни – Морамо развијати предузетнички дух – Морамо колегијално да радимо на томе, уније ученика и студената. 3.Државни ниво – мора да створи погодно подручје за останак младих људи На сва ова три нивоа морамо једнако деловати.
др Љубиша Митровић, професор емеритус на Филозофском факултету: Држава мора да редефинише своју стратегију развоја. Ова стратегија дефинисана на моделу зависне модернизације је модел економског управљања, који није на завидном нивоу. Морамо синхроно деловати. Држава мора да промени дислокацију средстава, да уместо што улаже у страна предузећа, потребно је да више улаже у образовање. И ви ћетена тај начин добити нови обрт. Ми још увек немамо национално свесну буржоазију. Данас људи више раде за иностранство него за развој своје земље. Држава мора да редефинише стратегију развоја, националну стратегију према дијаспори и да ради на промени културне политике, дакле треба сви кохезивно да делују у истом правцу. Ми тек треба да формирамо радни морал и радну културу, да изађемо са новим радним стваралаштвом. Већа издвајање за образовање и науку, за фондове који ће подржавати најталентованије и најкреативније, то је почетак пута да променимо систем вредности. Ако хоћемо нову узорну генерација младих предузетника, истраживача, иноватора морамо прво да креирамо културну политику.
Потребна је већа информисаност, активност и критичност младих људи!
За будућност једне државе битна је будућност сваког њеног појединца. Од данашњих поступака и избора младих људи,а који се тичу њихове будућности зависиће будућност једне државе.